PRIČA O VASI LADAČKOM

Znate l’ priču o Vasi Ladačkom
i ja sam je tek onomad čuo
jednom devet dana nije izlazio iz birtije
kažu da je bio čudna sorta

Otac mu je bio sitni paor
‘ranio je sedam gladnih usti
mati mu je bila plava
tiha, nežna, jektićava
umrla je s trideset i nešto

Imali su par jutara zemlje
malu kuću na kraju sokaka
na astalu navek hleba
taman tol’ko kol’ko treba
al’ je Vasa hteo mnogo više

Želeo je konje vrane, po livadi razigrane
sat sa zlatnim lancem i salaše
želeo je njive plodne, vinograde blagorodne
u karuce pregnute čilaše
ali nije mog’o da ih ima

Voleo je lepu, al’ sirotu
uz’o bi je samo da je znao
voleš jednom u životu
sad bogatu il’ sirotu
to ne bira pamet nego srce

Sve se nad’o da će ljubav proći
zanavek je otiš’o iz sela
nikad nije pis’o nikom
venč’o se sa mirazdžikom
jedinicom, kćerkom nekog gazde

Dobio je konje vrane, po livadi razigrane
sat sa zlatnim lancem i salaše
dobio je njive plodne, vinograde blagorodne
u karuce pregnute čilase
sve je im’o – ništa im’o nije

Propio se, nije prošlo mnogo
dušu svoju đavolu je prod’o
znali su ga svi birtaši
tražio je spas u čaši
ali nije mog’o da ga nađe

Mlad je, kažu, bio kad je umro
‘sred birtije od srčane kapi
klonula mu samo glava
ko da drema, ko da spava
i još pamte šta je zadnje rek’o

Džaba bilo konja vranih, po livadi razigranih
džaba bilo sata i salaša
džaba bilo njiva plodnih, vinograda blagorodnih
džaba bilo karuca, čilaša
kada nisam s onom koju volem
kada nisam s onom koju volem

Znate l’ priču o Vasi Ladačkom
i ja sam je tek onomad čuo
čak i oni slični njemu
kada razmisle o svemu
kažu da je bio čudna sorta