Strašilo
Novo jutro, novi stan, istu sliku svaki dan gledam u ogledalu.
Ista greška ponovo, čaj od nane, sipam so, možda je i namerno.
Jer to što me sladilo odavno me ohladilo.
Mogu ja najponosnije tugu nositi, i opsovati, i oprostiti,
sve što tebe je na smrt plašilo, samoj sebi sam strašilo.
Sve se nadam bicšće bolje kad’ isečem stvari tvoje, na sitne krpice.
Onda kajem se do zore da ja nemam ništa tvoje, to mi je najgore.
Sve u onoj nameri da pobegnem od ljubavi.
Mogu ja najponosnije tugu nositi, i opsovati, i oprostiti,
sve što tebe je na smrt plašilo, i samoj sebi sam strašilo…
-
Više, manje
Jedno piće više manje ništa ne znači Niti me diže nit me spušta hleba -
Ove jeseni
Ne miriše više ruzmarin dani idu, stoje satovi krenuće sa lišćem jesenjim opet neki
About Author
