PROVINCIJALKA

Rekli su mi da je došla
Iz provincije
Strpavši u kofer snove
I ambicije

Drug je studirao sa njom
Pa smo se najzad sreli ona i ja –
Shvatih: Bože, ovo je sazvežđe
Za nju provincija

Srce stade kao dete
Da se otima
Tražili smo se
Po prethodnim životima

Ostavih iza sebe svet zablude
Promašaje koji tiše
Prosto, lako,
K’o neko beznačajno pristanište

O, da mi je da se
još samo jednom zaljubim
Opet bih uzeo kostim
večnog dečaka
I opet bih smislio
kako da prodangubim
Dok ona ne sleti
niz hodnik studenjaka

Gorda, naspram podsmeha
I spletki poslednjih
Usamljeni galeb
Iznad mora osrednjih

Reči bi sve pokvarile
Samo sve cutke
Pokraj mene stisla
Sami, svoji, izbeglice iz besmisla

O, da mi je da se
još samo jednom zaljubim
Opet bih gledao
niz kej kao niz prugu
I opet bih znao
da se u oblak zadubim
I čekao bih samo nju,
ni jednu drugu

Napiši mi pesmu, mazila se je
Nisam znao da li ću umeti
Reči jesu moje igračke,
cakle mi se u glavi
Kao oni šareni staklići kaleidoskopa
I – svaki put mi druga slika
u očima kad zažmurim
Ali postoje u nama neke
neprevodive dubine
Postoje u nama neke stvari
neprevodive u reci
Ne znam….

Napiši mi pesmu, molila je
I nisam znao da li ću umeti
Voleo sam ju tako lako
A tako sam tesko to znao da pokažem
A, onda odjednom raspored
madeza na njenim leđima
Kao tajna mapa pokazao mi je
U koju zvezdu treba da se
zagledam, i – tako
Eto ti pesma, ludo jedna…