JEDAN

Živim u senci senke, tvoje senke
i znam da znaš
još uvek šminkam stvarnost tvojom bojom
jer drukčije ne umem, ne razumem
ne želim pred lažnim svetom celim
da se lažno veselim
to nije osmeh, to je grč
ljudi su slepi
lepi dani, nasmejani, za tebe,
za mene skice
druge duge ulice, srce skitnice zgaženo nehotice
znam da znaš
jer u svim snovima ti vrtim
sve te prazne reči praznim danima, nestaješ
i priča odavno nije fer
lepotica i zver, suviše razno
sve je prazno
prazno je zarazno, neprolazno
vraćam se njima, zar misliš
da se stvarno ponosim time
u mojoj glavi posle svega
sve one nemaju čak ni ime
samo te oči posečene vetrom
koje sjaje baš kao i moje
znam da znaš
al’ ne vidiš i ne čuješ
i ne znaš koje
male stvari se broje
i dok porazi se roje
plašim se da priznam
da postojiš, rane gnoje
i da mi fališ
fali mi dodir, fali mi reč,
fali mi osmeh, fali mi lice,
fale mi laži, fale sitnice, dosta krivice
ptice selice nestaju
ja ostajem i
svi ti pogledi me plaše
prokleti srećni zagrljeni ljudi
sve te uloge su bile naše
samo moje i tvoje
a gde smo sad
gledaj u mene, nema mene
samo sene uspomene, samo tragovi
koliko dobiješ, toliko daš, ti nisi smela
znam da znaš, znam da znaš, znam da znaš

Sve suze sveta sprala je kiša
na kraju nisi ni siguran
da si uopšte plakao
niti da si dno dotakao
a nagao kakav jesam
slagao sam sebe da si laž
i vratio se svojim starim stazama
ali ni svi peroni sveta
nimalo me nisu promenili
i dalje isti blejer iz bloka
uvek mastarskog oka
nikad izvan svog toka
mikrofon i dalje rokam
na putu do doka luke sreće
i dan je taj što me vara
plavetnilo neba misli skreće
a onda padne noć, prokleto dugi sati
sakatim srcem shvatim
sitnice, ponos, inati neće mi dati
da pratim trag, a znam
sve je ništa, slomiću kazaljke
vreme će stati, kosmos će čekati
da samo umem da te vratim
tražim te, sanjam te pijanim očima
u noćima, u tuđim licima
u stanovnicima nekih drugih svetova
gde je nas
micem usnama bez glasa
dok pada zaborava plast
ćutim jer znam da znaš
uvek si znala i uvek znaš
ti, jedina moja koja odavno nisi jedina
svaka sekunda kao godina
al’ barem znam na čemu sam
i barem znam da nema nas
i spreman sam da budem nasmejan
pred svima iako te kad sam solo
i dalje oblikujem od oblaka dima
i kroz paučinu vraćam dane
kad smo ti i ja
još bili tim
oprosti što nemam snage da te slažem
da ti želim sreću sa njim
a i šta će ti
to od mene
sve uspomene sa kaputa stresi
samo budi to što jesi,
tu gde si
sta god da se desi
ti budi ok
i nikad ne saznaj kako to boli
kad nekoga voliš, a mrziš
kad mrziš, a voliš
i lomiš se da izdržiš
ostaje nada da će nekad negde neko
hteti da shvati mene
moja lutanja, maštanja i sanjanja
i znati da ih
prati i ko zna
možda jednom nađeš me
tamo gde prestajem ja
gde počinješ ti, gde stali smo mi
gde sada su drugi
ali srešćeš samo stranca
slučajnog prolaznika i pogled leden
iako te je taj neznanac
nekada voleo više od sebe