OSVETA

Ovo je veoma stara prica. U to doba rime behu sasvim drugacije od onih sto postoje danas.
Slike raja, a u stvari slike kraja.

Rosom umiven, obasjan suncem sto se radja,
pesma slapova sto sa kamenjem se svadja,
i prija mi vetar sto se probija kroz cestar,
sobom poneo je misli da danima sam vezan.
Da ovo nije sunce zore rane, vec je moje patnje plamen,
slapovi su korbac, razapet na tocak,
telo mi je kamen, rosa krv iz rane,
i zemlja bi se opila mukom moje brace.

U zivotu ishod cesto zavisi od jedne odluke, jedne bitke, jednog vodje.

Ceo zivot za jedan dan, za pocinak ne znam,
nezadrzivo sutra, ja neminovno smrtan.
Savladiv trenutak, strah u meni sputan,
moj poznanik stari vec nebrojeno puta.
Ne odlazi k’o uvek vec satorom luta,
snagu nocas skupljam iako osecaj je slutnja.
Sutra, sve oci bice uprte u mene,
jer prvi napad bice kako ja krenem.
A sve posle toga pamtice vreme,
a da li ce pamtiti i moje pokolenje?
Dok mislima lutam po kampu posmatram lampu sto gori,
i pitam se da l’ ratnike moje ista misao mori,
jer potreban je svaki punim srcem da se bori,
da veruje u sebe i u onog sto ih stvori,
koliko ja verujem u njih i koliko ih volim,
i moja desna ruka sto ih sa mnom uvek vodi…
U sobi senke,
Straza!
Prepad, stisak snazan, prvog rusim, drugog bacam, omca oko vrata.
Sapet sav sam, sad sam ostajem bez daha,
ostajem bez snage, svladan na kolena padam.
Zadnjim trzajem oruzje na podu hvatam za balcak.
Napadaca nogom prignjecena saka,
na ostrici maca ubice zivotinjska grimasa,
mog komandanta, mog iz borbe brata,
vodje moje garde, a sada mog dzelata!

Nakon sto je mucki uhvacen i bacen na gubiliste, u trenucima pred smrt, nasem junaku pred ocima prolaze slike zivota.

Majcin pogled i osmeh, ocev uzvik za podstrek,
sa mnogo volje, tesko u vezbi, nedorastao za koplje.
Sa monasima ucim prva slova,
zbog kazne suze uzdrzavam od bola.
Prva borba, miris krvi drugova iz stroja.
Miris njene kose, poljubac u senci topola.
Lepa kao andjeo penje se na oltar,
svatovi u radosti, ja srecan sto je moja.
Otac u mukama mi umire na rukama.
Proslavljam u suzama propast mojih dusmana,
Rame uz rame, ja i vodja moje garde,
nepaznjom usred obruca, odlucno spasavamo glave.
Rodjenje svoga sina vinom pozdravljam do zore.
Divlji vepar u trku jednim zamahom oboren.
Kruna sjajna u rukama patrijarha,
stegovi na vetru, narod pozdravlja kralja.
Osecanja sve su dalja,
samo tuga, ostaje da prati me svuda do kraja puta.
Za prelaz preko reke falice mi dukat,
i za pocinak nije spremna kuca,
zato nastavljam da lutam.

Vecno zarobljena, dusa naseg junaka ostaje da proganja izdajnika.

Svoje telo sa visine gledam besan,
vrane sto mi kidaju rane teram,
al’ da ih sklonim ne uspevam.
Za odmor vise ne znam, besan,
neminovne sudbine svestan, spokoja zeljan, treba mi mir.
Podig’o sam duhove iz leseva drugova,
a birao sam najgore, zedne vode osvete,
proklete na lutanje dok usud svoj ne ostvare,
ja i moje utvare tvoje pohodimo kosmare.
Nekad znam i da krenem sam da te proganjam,
k’o zmaj menjam oblicja, iza tebe sam.
Moj dah ti ledi krv u zilama,
brine te sudbina tvojih sinova,
bezis od krvavih prizora.
I smeh odjekuje k’o greh izmedju dvorskih zidova,
dok od krikova da pobegnes ne mozes,
stojis prikovan.
K’o u temelj zazidan, k’o ziv zakopan,
gubis dah, dok nokte lomis grebuci svoj sarkofag.
Pustam te da pobegnes, samo ostavim ti oziljak,
da te podseti na sastanak sutra pred pocinak.
Jer tvoji strahovi moji su macevi,
ni najjaci oklop ne moze da zastiti od savesti.
Jutra docekuj na kuli budan,
al’ budi svestan da kad tad pasces u san,
da te opet docekam.

Slusali ste vokalno-instrumentalno delo „Osveta”, grupe Beogradski sindikat.