MIMOHOD

Bio je običan dan, otišao van, obišao grad, pazario stripove i pivkanicu, kao car. Klopn’o pljeku, video bilbord sa Džekom iz “Losta”, i dok sam ček’o da trola dođe, piva zvekn’o sam pola. O da, dan je bezvezan i divan, svest k’o usporeni snimak, nek se stvarnost kotrlja. Ali tada, ko zna zašto, videh bus, koji baš tom stranom na koju gledam prođe časkom, al’ dovoljno da vidim lice… …i da vreme stane.

1. strofa:
Samo pogled. Sudaren s mojim, raspuče se, pažnja kriknu; iz pogleda iscureše ?marci, zubima za kičmu, pijucima za dušu – čista sabota?a nirvane. Piljeći nemo ka busu, kažem vremenu da stane. Samo pogled, zar ne? To me prenu na tren. Nekuda krenula svest, samo slučajnost, to je sve. Samo lice na staklu busa, oči u prolazu. Ja uvek rasejan, ne znam ni šta mi bi da zveram tu. Al’ eto, ima lica što ulube lobanju, pa se pitaš ko li su? Slično kao kad boli zub, a ti jezikom čačka?, ne moš’ da se maneš, mada smeta. Vrag bi znao šta nas tera da čačkamo bolna mesta. Ko su svi ti ljudi, što ih u prolazu srećemo? Glupi pogled. Ništa više znati nećemo. Al’, odjednom, neka seta seti te na svrhu svega: svi smo mi hladni, k’o fol, jeb’o romanse iz poema. Al’ ova kora tu gore je zbog kamuflaže i fore. Tamo ispod, vapiš ipak da srodne duše postoje. Da joj s licem psiha priznaš da ne vidiš druge žene, da će se desiti kraj tebe – ako ona ne bude kraj tebe. On
ako s dečačkom patetikom, čisto naivno i smešno čak, k’o da je za tri dana zvezda pad i sveta smak! Onako kako priznajemo samo onda kad smo mortus. Onako kako trezni lažemo za istu stvar. Onako kako se tešimo da je u nedostižnom čar, dok šakom teramo mušice mašte u mrak.
Refren:
Mimohod. Svet je mali, osim kad to hoćemo (I sve je samo mimohod). Stvarnost se saplete na tren (samo na tren) i to je to. Mimohod… samo tren.
2. strofa:
I setih se Big Mazija ? hm, taj je jeo satove. Kakav car, a možda je imao vi?estruke razloge. I, šta ga znaž, vele ljudi, čudni su putevi gospodnji. Možda, ali lavirinti su samo ljudski, prokleti k’o i mi. Mada ponekad stanu u poneki stih. Al’ samo kad se njima ćefne, pa ni tada ne znamo šta s tim. A ko si ti? Kuda si išla? Na posao, mošda? Kafa u kancu, hrpa papira, tvoje pažnje konak. Ili pak – šank i mrcine što ti kriče na sav glas svoje glupe istine noćima, ovako kao ja sad. Ili si i?la kod dečka? Hm, pametan tip, svestran, ali kilav u krevetu, pa švrlja? a on pojma nema. Možda te noćas izmasakrira, ?paklom skrcka sinuse, jer je baš krečio gajbu, crveno dekoriše zidove. A možda ste srećni, izvini što mi prvo sine morbidno. Možda ste pukli, ali biste ipak hteli ponovo, pa si baš bila pošla na svoj prvi novi stari sudar. A možda se samo heftate i baš vas izbole za sutra. A možda bi baš meni bila ta, i, vidiš… ja tebi taj, znaš ono: troje dece, kamin, raj – sve kako treba. A možda sam samo blesav što večito budan dremam i serem koje?ta, serem tamo gde čuda nema. Al’ čudna neman ipak mi sela na dušu večeras… Ko si ti, šta me to muči kroz tebe? Ne znam.
Refren
Epilog:
Te noći sam usnio jedan neobičan san: na megdan me zove crni čovek, u ruci mu mač. Ja goloruk vičem da to nije fer, al’ ode glas, ode skupa s glavom koju mi odseče u taj čas. Al’ kako već biva u snu, nekako sam ipak živ: glava gleda sa poda ubicu i otkriva trik: tek tada videh jasno, sa tog malog razmaka, da to u ruci nije mač, nego ogromna kazaljka.